Vaspitno obrazovni rad

Naša ustanova od 2021. godine realizuje vaspitno obrazovni rad u skladu sa osnovama programa „Godine uzleta“. Osnovama programa određuje se koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja koja obuhvata shvatanje deteta i njegovog učenja i razvoja, shvatanje prirode prakse i programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja i shvatanje funkcije i prirode vaspitanja i obrazovanja na predškolskom uzrastu. Osnove programa se zasnivaju na teorijskim postavkama sociokulturne teorije, sociologije detinjstva i poststrukturalizma. Igra je dominantna praksa deteta kroz koju gradi odnose i kroz koju se odvija proces usvajanja i transformacije kulture. Igra je „autorska prerada stvarnosti“ i čin zamišljanja iskustva.

Dete se sagledava kao:

•  jedinstveno i celovito biće,
• kompetentno i bogato potencijalima,
• aktivan učesnik zajednice vršnjaka i odraslih,
• biće posvećeno učenju, kreativno i biće igre.    

 Predškolska ustanova se sagledava kao

• prostor realnog vaspitno-obrazovnog programa,
• mesto zajedničkog življenja,
• prostor demokratske i inkluzivne prakse i
• kao prostor refleksivne prakse.

Vrednosti i funkcije vaspitanja i obrazovanja ostvaruju se kroz:

• celovito sagledavanje vaspitanja i obrazovanja,
• usmerenost na dugoročne ciljeve, a ne na kratkoročne ishode i postignuća,
• integrisan pristup učenju i razvoju,
• kontinuitet u obrazovanju i
• kroz vrednovanje u funkciji građenja kvaliteta programa usmerenošću na strukturne i procesne dimenzije programa.

Ciljevi Osnova programa

Opšti ciljevi Osnova programa su:

• Da sva deca predškolskog uzrasta, kroz podršku njihovoj dobrobiti, imaju jednake mogućnosti za učenje i razvoj.
• Da učešćem u programima deca imaju prilike i mogućnosti da budu srećna, da se osećaju zadovoljno, ostvareno i prihvaćeno, da grade odnose poverenja i uvažavanja, bliskosti i prijateljstva.
• Da deca razvijaju dispozicije za celoživotno učenje kao što su otvorenost, radoznalost, otpornost (rezilijentnost), refleksivnost, istrajnost, poverenje u sebe kao sposobnog „učenika” i pozitivni lični i socijalni identitet, čime se postavljaju temelji razvijanja obrazovnih kompetencija.
• Da deca učešćem u programima imaju prilike da upoznaju, istražuju i preispituju različita područja ljudskog saznanja i delanja, različite produkte kulture i načine građenja i izražavanja značenja.
• Da porodice imaju mogućnosti i prilike da biraju, aktivno učestvuju u vaspitanju i obrazovanju svoje dece na javnom planu, da osveste svoje potrebe i kapacitete i razvijaju roditeljske kompetencije.
• Da vaspitači, sestre-vaspitači, stručni saradnici i saradnici, stručnjaci iz različitih oblasti i drugi praktičari imaju priliku da ispolje svoju autonomiju, kreativnost i profesionalnost kao i proaktivno zastupanje interesa dece i porodica.
•  Da dečji vrtić i druga okruženja u lokalnoj zajednici (škola, centri kulture, sporta i rekreacije, otvoreni prostori, druge institucije lokalne sredine) postanu prostori zajedničkog učešća dece i odraslih u učenju i građenju smisla, kroz dijalog i uzajamnu podršku.
• Da se vaspitači, stručni saradnici i stručnjaci drugih profila, istraživači, nosioci obrazovne politike i svi koji se bave predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem povezuju u istraživačku zajednicu koja kroz istraživanja i uzajamnu podršku gradi kvalitet predškolskog vaspitanja i obrazovanja

Ciljevi predškolskog vaspitanja i obrazovanja su usmereni na dete kroz pružanje podrške dobrobiti detetu i to kroz podršku personalnoj, delatnoj i socijalnoj dobrobiti. Ovi ciljevi usklađeni su sa ključnim obrazovnim kompetencijama za celoživotno učenje u skladu sa dokumentima međunarodne obrazovne politike (komunikacija na maternjem jeziku, komunikacija na drugom jeziku, matematičke, naučne i tehnološke kompetencije, digitalne kompetencije, učenje učenja, društvene i građanske kompetencije, inicijativa i preduzetništvo, kulturološka svest i izražavanje).

Principi razvijanja realnog programa

1. Princip usmerenosti na odnose – U razvijanju programa, fokus vaspitača je na stvaranju podržavajućeg socijalnog i fizičkog okruženja kojim se obezbeđuje sigurnost, kontinuitet, učešće dece i uključenost vaspitača i kojim se neguju odnosi uvažavanja, saradnje, odgovornosti i zajedništva.
2. Princip životnosti – U razvijanju programa, fokus vaspitača je na razvijanju zajedništva dece i odraslih, vršnjačke zajednice i povezivanju sa porodicom i lokalnom zajednicom, stvaranjem prilika za zajedničko učenje. Zajedničko učenje se ostvaruje kroz aktivnosti koje su smislene jer proističu iz iskustva, autentičnih interesovanja i odnosa, potreba i inicijativa, problema i pitanja, događaja i zbivanja u grupi i zajednici.
3. Princip integrisanosti – U razvijanju programa, fokus vaspitača je na stvaranju prilika za učenje kao integrisanog iskustva deteta kroz ono što se čini (delanje) i doživljava (odnosi), a ne prema unapred isplaniranim pojedinačnim aktivnostima na osnovu aspekta razvoja ili obrazovnih oblasti i izdvojenim sadržajima podučavanja.
4. Princip autentičnosti – U razvijanju programa, fokus vaspitača je na prepoznavanju i uvažavanju integriteta, različitosti i posebnosti svakog deteta, razvojnih, kulturnih, socijalnih i drugih specifičnosti dece i njihovih porodica, kao i jakim stranama i potencijalima svakog deteta, posebno uzimajući u obzir potrebe za podrškom deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i deci iz drugih osetljivih društvenih grupa. Ovaj princip podrazumeva individualizovan pristup svakom detetu uz istovremenu podršku uključivanju svakog deteta u vršnjačku zajednicu i zajedničke aktivnosti,
5. Princip angažovanosti – U razvijanju programa, fokus vaspitača je na situacijama i aktivnostima kojima se podržava: učenje deteta kroz vlastitu aktivnost; angažovanost deteta; inicijativa i izbor dece; različiti načini bavljenja pojedinim pitanjima, problemima i sadržajima; stvaralačka prerada iskustva i kreativno izražavanje vlastitih ideja, doživljaja, mišljenja i saznanja. Ovaj princip podrazumeva uključenost vaspitača i zajedničko učešće sa decom, a ne direktno podučavanje.
6. Princip partnerstva – U razvijanju programa, fokus je na uvažavanju perspektive dece i porodice (njihovih mišljenja, ideja, inicijative, odluka) i na različitim načinima uključivanja porodice i povezivanja sa lokalnom zajednicom.

Podrška ostvarivanju dobrobiti realizovaće se poštovanje principa razvijanja realnog programa. Zadatak će biti da se, razumevajući principe, stalno preispituje kvalitet aktuelne prakse kako bi se ona uskladila i usaglasila sa koncepcijom Osnova programa.

Podrška dobrobiti deteta u realnom programu kroz odnose i delanje

Podrška dobrobiti deteta u realnom programu vrši se kroz odnose i delanje.

Dete doživljava svet kroz odnose koje uspostavlja i razvija. Odnosi kojima se podržava detetova dobrobit i delanje su pokretači njegovog razvoja i učenja. Za dete su u odnosima važni sigurnost, kontinuitet i učešće, a vaspitač gradi odnose kroz uključenost, održavanje balansa i uvažavanje.

Dete uči sopstvenim činjenjem i učešćem u zajedničkim aktivnostima sa vršnjacima i odraslima, što u se Osnovama označava jednim imenom ‒ delanje deteta. U vrtiću, delanje deteta obuhvata igru, aktivno učešće u životno-praktičnim situacijama i situacijama planiranog učenja.

 Igra

Igra je slobodno izabrano, samoregulisano i suštinski motivisano činjenje u kome se dete dobro oseća, aktivira sve svoje potencijale i prevazilazi svoje granice. Igra je osnov razvijanja i ispoljavanja svih dimenzija dobrobiti deteta. Dete u igri gradi identitet i odnose, istražuje i (re)konstruiše značenje, stvara simbole, uživa i raduje se. Podrška vaspitača u igri se razlikuje prema načinu na koji podržava igru u programu, pa tako se govori  o tri tipa igre: otvorena, proširena i vođena igra.

U otvorenoj igri, deca prema sopstvenoj inicijativi grade igrovni plan i pravila u igri. Vaspitač se fokusira na pripremanje sredine i praćenje igre. U proširenoj igri vaspitač podržava igru zajedničkim igranjem sa decom. U vođenoj igri vaspitač inicira, učestvuje i usmerava igru, pri čemu se dogovara sa decom i pazi da ne naruši igrovni obrazac (dobrovoljnost, imaginacija, izazov, eksperimentisanje, kreativnost, dinamičnost)

Životno-praktične situacije

Deca učestvuju u različitim svakodnevnim situacijama koje su deo životnog konteksta dece i odraslih u vrtiću, kao što su rutine, rituali, autentični događaji u vrtiću i van njega. Dete u životno-praktičnim situacijama gradi odnose, uči  i praktikuje, razvija simboličko izražavanje, uživa i raduje se. Vaspitač podržava učešće dece u životno praktičnim situacijama, planira ih i organizuje kao integralni deo programa.

Planirane situacije učenja

Planirane situacije učenja su situacije u koje se ulazi sa namerom da se nešto istraži, sazna, iskusi, otkrije ili predstavi. One su uvek delatne za decu i smisleno su povezane sa temom/projektom. Dete u planiranoj situaciji učenja gradi odnose, istražuje i kokonstruiše znanja, razvija simboličko izražavanje, gradi identitet, uživa i raduje se. Vaspitač u planiranim situacijama učenja nije usmeren na davanje gotovih znanja, jednoobraznih rešenja i tačnih odgovora, nego podržava proces učenja u kome deca razvijaju strategije istraživanja i razumevanja sebe i sveta i uče kako da uče.

Predškolska ustanova: kontekst realnog programa

Realni program je oblikovan kontekstom predškolske ustanove odnosno konkretnog vrtića u kome se razvija. Kontekst čini određena kultura i struktura ustanove, neposredna zajednica i svi učesnici programa. Kulturu ustanove čini određeni sistem vrednosti, iskazane i podrazumevajuće norme, pisana i nepisana pravila, tradicija, očekivanja i obrasci odnosa po kojima ustanova funkcioniše. Organizacionu strukturu ustanove čine: organizacija prostora i vremena, struktura zaposlenih, način organizacije grupa (broj dece u grupi, odnos broja odraslih prema broju dece, način struktuiranja grupa). Kultura utiče na način korišćenja strukture, a struktura pruža mogućnosti, granice, podsticaje i ograničenja kojima se oblikuje kultura.  Program vaspitno-obrazovnog rada sa decom do polaska u školu stavlja u fokus dobrobit deteta,  sliku o detetu kao kompetentnom učesniku zajednice vršnjaka i odraslih kao i građenje odnosa i proširenje iskustva kroz zajedničko učešće u razvijanju realnog programa.

Kontekst realnog programa obuhvata fizičko okruženje, vršnjake, zajednicu, porodicu, vaspitača.

Fizičko okruženje treba da podržava saradnju i pozitivnu međuzavisnost, uvažavanje posvećenosti u aktivnosti i inicijativa, istraživanje, eksperimentisanje i stvaralaštvo, različitost, pripadnost i personalizovanost, telesni, senzorni i estetski osećaj i začudnost. 

Vaspitač podržava razvijanje vršnjačke zajednice organizaciono, promovisanjem pozitivnih interakcija, razvijanjem grupnog identiteta i kroz dijalog. Zajednica direktno, a preko porodice indirektno oblikuje uslove i načine odrastanja deteta. Za dete je zajednica pre svega njegovo neposredno okruženje – porodica, susedstvo, rodbinski sistem, vrtić i druge ustanove i institucije koje ono posećuje i u njih se uključuje, poput doma zdravlja, prodavnice, otvorenih prostora, igraonice, biblioteke i slično. Partnerstvo sa porodicom se ostvaruje kroz uzajamni dijalog, gde se roditelji podstiču na aktivno učestvovanje u osmišljanjanju i realizaciji programa kroz davanje ideja, inicijativa, uključivanje drugih članova porodice i prijatelja u aktivnosti vrtića, uključivanjem u evaluaciji realizovanih aktivnosti.

Vaspitač svoju profesionalnu ulogu realizuje kroz  područje neposrednog rada sa decom, razvijanje programa, profesionalni razvoj i javno delovanje. Njegove strategije u razvijanju programa se realizuju kroz sledeće principe: usmerenost na odnose, životnosti, integrisanosti, autentičnosti, angažovanosti, partnerstva.

Planiranje programa se odvija kroz: razvijanje integrisanog pristupa kroz tematsko i projektno planiranje, fleksibilno planiranje, dokumentovanje planiranja. Zajedničko razvijanje programa se realizuje kroz ohrabrivanje inicijative dece, konsultovanje sa decom, modelovanjem načina uspostavljanja odnosa sa drugima, podupiranjem i proširivanjem aktivnosti.

Medicinske sestre-vaspitači, vaspitači i stručni saradnici će u realnom kontekstu vrtića stalno preispitivati i time unapređivati odnose koje deca grade sa svojim fizičkim okruženjem, vršnjacima  i odraslima u u realnim situacijama delenja. Posebno  će se obratiti pažnja i osmisliti sredina koja sadrži  prostorne celine i materijale koji svoj deci jednako obezbeđuju učešće, mogućnost da istražuju i sarađuju sa drugom decom i odraslima. Time bi se obezbedila podrška osećaja sigurnosti i kontinuiteta. Ponudom raznovrsnih materijala, nestruktuiranih i polustruktuiranih, kao i obezbeđivanje prostora za kretanje, igru i istraživanje i ineterakciju dece u malim grupama stvarali bi se uslovi za učešće svakog deteta i ispoljavanje svih njegovih potencijala.

Pošto se pomenuti pristup učenju ostvaruje u različitim prilikama u toku dana, vodeći se računa  o fleksibilnoj organizaciji aktivnosti u vrtiću. Pored  definisanih perioda za obroke i spavanje, vaspitač će, kada je u pitanju vremenska organizacija, voditi  računa  o sledećem:

• O neizmeničnim periodima  boravka  na otvorenom i u zatvorenim prostorima vrtića, sa obavezom svakodnevnog  boravka napolju u različitim periodima dana
• O vremenu kada uključuju različite materijale kao i tome na koji način ih uvode
• O vremenu kada treba uključiti neku drugu osobu (dete ili odraslog) u istraživanje sa decom
• O vremenu kada treba otići na neko drugo mesto u okruženju kako bi se pomoglo razvijanje projekta

Praćenje, dokumentovanje i vrednovanje

Praćenje kroz dokumentovanje obuhvata praćenje učenja i razvoja deteta i praćenje kako se razvija program. Kroz dokumentovanje se omogućava vidljivost programa i učenja i razvoja dece. Vrednovanje je sastavni deo praćenja programa.

Svrha praćenja deteta nije procenjivanje njegovih razvojnih mogućnost i postignuća, nego potpunije razumevanje detetovog razvoja i učenja i na osnovu toga pružanje stalne podrške dobrobiti deteta.

Svrha praćenja razvijanja programa je kontinuirano građenje kvaliteta programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja.

Proces učenja i razvoja deteta se prati i dokumentuje kroz dečji portfolio. Kroz portfolio se dokumentuje: napredovanje deteta kojim se ističe šta su jake strane deteta; dečja perspektiva situacija, aktivnosti i događaja; načini pružanja podrške detetu, naročito kada su u pitanju deca iz osetljivih grupa. Za dokumentovanje kroz individualni portfolio mogu se koristiti: različite skale i druge tehnike posmatranja i praćenja, grupne i individualne priče za učenje; produkti i iskazi deteta nastali u konsultovanju sa decom; produkti deteta nastali u igri i u okviru teme/projekta; fotografije, video i audio zapisi, nastali u različitim situacijama koji su detetu posebno važni.

Razvijanje programa kroz teme/projekte se dokumentuje kroz tematski/projektni portfolio. Tematski/projektni portfolio sadrži plan razvijanja teme/projekta i priču o temi/projektu.

U procesu praćenja programa učestvuju deca, porodica i drugi učesnici. Stručni saradnici i vaspitači zajedno preispituju kvalitet programa kroz vrednovanje realnog programa u njegovim nosećim dimenzijama: sredina za učenje; kvalitet odnosa; zajedničko učešće; podrška dispozicijama za učenje; inkluzija, različitosti i demokratske vrednosti; saradnja sa porodicom i lokalnom zajednicom. Ovakva vrsta samovrednovanja ne služi za procenu rada vaspitača i stručnih saradnika već su podaci dobijeni na ovaj način osnov za zajedničko promišljanje i promene prakse.